Četrdesetosmogodišnja Branislava Popov odlučila je da napravi najvažniji i najlepši potez u svom životu. Da život uzme u svoje ruke. Da posluša sebe i svoje srce. Da ne posustane, da se izbori i spreči ono najgore. Branislava je odlučila da živi.
Od kada trenirate sa Strahinjom?
Od polovine januara ove godine.
Šta je bio glavni razlog da se odlučite za personalnog trenera?
Prvenstveno zbog zdravlja. Brojne povrede koje sam imala i stvari koje više nisam mogla da radim…jednostrane vežbe koje su mi davali na rehabilitaciji i onda jednostavno dođete do kraja, ne možete više, osećate se kao penzioner, a nemate toliko godina. Jednostavno, bilo je potrebno da se sve vrati na svoje mesto.
Kako ste čuli za Strahinju?
Da budem iskrena, preko Interneta. Pronašla sam njega, jedinog trenera koji ima kombinovani program trening. Posebno napisan deo za rehabilitaciju – to je ono što sam ja pročitala. Takođe je jedini koji nije rekao: „Testiraću Vas, pa ćemo onda videti“. Nego je odmah zakazao razgovor.
Kakva rehabilitacija je Vama bila potrebna? Pomenuli ste povrede…
Da. Sedamnaest godina već pogrešno lečena išijalgija. Sa time se živi. Sedam puta na štakama, osmi put zbog povrede ligamenta na levoj nozi, i sve ide na levu stranu, to je neverovatno, ali je istinito. Povreda je bila na levoj strani i na toj strani sam se najčešće i kočila. Imam kod kuće svoje štake i kada se nešto desi, ja se nataknem na štake i idem na posao. Pošto ne volim da ležim. To je izuzetno mučan proces, proći kroz te inekcije i kroz sve to… prve godine kad nisam znala da je u pitanju kičma, doktor me je pitao da li sam alergična na te lekove – ja to nikada pre nisam primala, stoga sam rekla da ne znam, jer ne znam ni šta je to. Čovek mi je dao kombinaciju trodona i nečega za smirenje i imala sam anafilaktičku reakciju i u roku od pet minuta sam mogla da umrem.
Svaku narednu terapiju sam sa velikim oprezom koristila, a poslednju sam i odbila. Nisam želela više da se trujem.
Ljudi koji to imaju, treba im vremena da se adaptiraju, jer sve što ste uzimali zdravo za gotovo, tipa – okrenete se sa stolice da otvorite vrata od frižidera, to postaje problem. Ili da jednostavno kinete u pokretu – ukočite se u mestu.
Deset godina sam mogla da čučnem samo na desnoj nozi. A kada sam došla kod Strahinje, nisam mogla uopšte da čučnem.
Koji trenutak je bio presudan, pa ste rekli:“Ovo više ovako ne može, idem da vežbam?“
Pa hajde da kažemo da je kliknulo u glavi. Taj strah da možda nećete moći više ništa da uradite. A imate ruke i noge. Tako da kad klikne, onda ste spremni na sve, onda ništa nije teško i nemoguće.
Kako je trener Strahinja reagovao na ovu Vašu priču?
Bojim se da sam ga prilično opteretila (smeh). Imao je mnogo strpljenja i razumevanja, iako sam mu tek kasnije rekla da sam se plašila da neće prihvatiti da radi sa mnom, jer je ozbiljna situacija.
Međutim, segment po segment, polako smo počeli sa treninzima.
A danas, mogu slobodno da čučnem, trčim po sali.
Kakvi su Vaši utisci posle svih ovih treninga?
Pa ja da mogu da stanem na vrh planete i viknem da je Strahinja najbolji trener na svetu, ja bih to uradila.
On je profesionalac, koji nije odustao od mene, prihvatio je ovaj izazov i uspeo.
Nemam nameru da prestanem sa treninzima, jer i kad naučim sve vežbice, i dalje nisam dovoljno stručna da sama vežbam. On ima mnogo veći cilj od mene, stoga ću se prepustiti.
Ovo nije igra, ovo je život.
Nikom vam neće reći da treba sve da uradite po pitanju svog zdravlja, niko vam neće reći da odete da se raspitate, niko neće da vam da dobar savet. Retki su takvi ljudi u državnim institucijama koji će vam tako nešto reći.
Sve do čega sam došla, došla sam slučajno ili sama. I ovo je moj najbolji potez u životu, jer od kada vežbam sa Strahinjom, nisam koristila štake.
