Dvadesetosmogodišnji Slobodan Zečević iz Novog Sada na korak je do ostvarenja svog sna. Košarkaš, koji je više od jedne decenije na parketu, odlazi iz rodnog grada, spreman za nove poduhvate – nove pobede.
Nakon duže pauze ovaj skromni mladić vraća se na teren. Košarkom je počeo da se bavi sa svojih 12 godina.
“Počeo sam da igram u Beočinu, kasnije sam igrao u juniorima Vojvodine, igrao sam i u Rumi, bio sam malo i u Temerinu, menjao sam dosta klubova, a sada igram u Vojvodini Srbija Gas”, otkiva nam za početak Slobodan.
Igrati košarku u Srbiji. Kako to izgleda?
Košarku igram iz ljubavi. Ipak uslovi su takvi, da idem u Nemačku da igram. Jednostavno mi se pružila prilika.
Kako je došlo do toga da ideš u Nemačku?
U Nemačku idem preko preporuke jednog prijatelja. Idem na probu krajem meseca, a kako stoje stvari ostaću da igram u Nemačkoj.
Faza priprema za taj dan počela je sa personalnim trenerom. Kako si čuo za trenera Strahinju Markovića?
Trebao mi je neko da me podstakne i da me učini boljim, u smislu kondicije i forme. Strahinju sam našao na Internetu, tačnije naišao sam na njegov sajt koji mi se dopao. Pogledao sam Fejsbuk stranicu i shvatio da je to čovek sa kojim mogu ozbiljno raditi na ostvarenju svog cilja – vraćanju na košarkaški teren.
Trenirate nešto više od mesec dana. Kakvi su vaši treninzi? Šta si očekivao, a šta dobio?
Očekivao sam prvenstveno od sebe da se maksimalno spremim pred odlazak. U početku mi je bilo teško, ali Strahinja je kreirao treninge u skladu sa mojim mogućnostima, tako da smo počeli sa laganijim tempom i vrlo brzo sam se prilagodio svemu.
“Moram priznati da me oduševila kreativnost treninga. Strahinja je inače trener koji radi sa sportistima, pa sam znao kod koga idem. Nikada pre nisam radio sa personalnim trenerom, shvatio sam da bi svaki pre svega sportista, a onda i svaki drugi čovek to sebi trebao da priušti. Prvi korak da počne da se radi na sebi jeste da se odbace predrasude, a onda sve ostalo”, priča nam Slobodan.
Prilika koja se ne propopušta – Slobodan odlazi sa osmehom na licu, pun optimizma i nade za lepšim sutra. Radiće ono što voli. A najvažnije od svega je što će od toga moći da živi.
Treninzi sa Strahinjom su mu doneli vetar u leđa.
“Ništa nije skupo, što uložim u sebe, to je moj moto”, za kraj nam je rekao ovaj mladi Novosađanin.
